—,
17
se u njemu otvorio, da fizički nije mogao duže da izdrži
vrtoglavicu pred nepoznatim: »Moje zdravlje je bilo u opa-
snosti. Počinjao je da me hvata užasan strah. Moje spa-
vanje je moglo da traje po nekoliko dana, a, budan, na-
stavljao sam najžalosnije snove. Bio sam zreo dai umrem, i
stazom opasnosti moja me je slabost vodila do granica sveta
i Kimerije, postojbine mraka i vrtloga.« Od tog mraka
svoga sopstvenog ponora pobegao je najzad, da ga zabo-
ravi, da sebe zaboravi, da u trci za »srećom« zagluši na-
metljivi glas: »Morao sam da putujem, da rasejem čaro-
lije sakupljene u mom mozgu ... Sreća je bila moja kob ...«
I najzad popustio: »Prošlo je sve. Ja danas umem da se
poklonim lepoti.«
Rimbaud je osetio da ono što je sagledao, da taj »si-
stem« koji je on bio uhvatio, nije bio nikakav bezopasni
pesnički recept, već jedno otkriće toliko presudno, da oba-
vezuje celog čoveka i to za uvek. On je u stvari dobro znao
da je njegova poezija nerazdeljiva od revolta koji je još
od svog detinjstva osećao prema svemu što ga je okruža-
valo. On je čak -razumeo i socialni smisao tog revolta. 1
Moralni značaj njegovog pakla za nas je vidljiv čak i u
njegovom bežanju od tog pakla, u celom tom kidanju koje
pretstavlja njegova pustolovina. Ali možda da bi pred sa-
mim sobom opravdao svoje odstupanje, on je nekako po-
kušao da umanji taj značaj. Za nas, međutjim, ništa, pa ni
sam Rimbaud, ne može da sakrije pravi smisao njegove
poruke, niti da nas spreči da iz nje izvučemo sve moralne
zaključke koje ona implicitno sadrži.
»Što je Rimbaud našao za potrebno da se izvini za ono
1 »Sveštenici, profesori, učitelji, vi se varate kad me predajete
Pravdi. Ja nisam nikad bio hrišćanin; ja sam od rase onih koji su
pevali na mukama; ja ne razumem zakone; ja nemam moralni smi-
sao, ja sam životinja: vi se varate.« (Une Saison en Enfer.)
Po svedočenju Ernest Delahaye-a, koji ga je lično poznavao,
Rimbaud je govorio: »Ima destrukcija koje su nužne . .. ima drugih
starih drveta koje treba oboriti, ima drugih vekovnih hladovina čiju
ćemo prijatnu naviku izgubiti. Samo ovo društvo. Upotrebiće se za
to sekire, pijuci i valjci koji izravnavaju. »Svaka će dolina biti za-
trpana, svaki brežuljak snižen, krivi putevi će postati pravi, a ne-
ravni će biti izravnani.« Zbrisaće se bogatstva i oboriti individualni
ponos. Jedan čovek neće više moći reći: »Ja sam moćniji, bogatiji«.
Gorka zavist i stupidno divljenje zameniće se mirnom slogom, jedna-
košću, radom sviju za sve.«
