9 
Ivet je poklonjen samo jednima 
Preobrat u Mortonovoj duši. 
Kućo. Kamena lađo. Propadni. Ja. Nikifor Morton ne mogu 
više živeti. —Moj život ne treba ni^svetu ni meni. Moj život je 
sprektralno rasipanje u dane i noći. Život moj laž je u blatu istina. 
Noć teče kroz šuplja okna i zaleva telo eksperimentatora 
'Nikifora. 
Tišina je mirisala na sveže jorgovane 
na vatru 
na brzinu 
na benzin 
na transcendentalne strahote 
na umornost 
na ludačku dosadu koncentracije 
na beskrajnu modrinu 
na stravu 
na leševe 
na revoiuciju 
na veselje žalosno 
na krv 
Noć je umorila oči Mortonove. — Očima je ispio poslednje 
trakove svetla na suprotnom prozoru. Sklopile su se. Centrala za 
proizvodnju reči velike napetosti radila je bez prestanka. 
Zatvorenih očiju stajao je Nikifor Morton dugo na oknu. 
Umišljao je kraj sviju krajeva. Govorio je. Tiho Užasno. Teško. 
Ledeno. Mrak je žderao reči kao gladan tigar. 
Dobre reči. Velike reči. Brze reči: 
Čemu je jučer onaj čovek očajno molio milost a dobio šamar?! 
Čemu ja ovde na oknu brojim koliko minuta sam bliži sinrti?! 
Tamo za staklom u mraku miriše jorgovan. 
Na mome oknu pelen!? 
Pesma mi navire u srce. 
Neću da pevam. 
Ja nisam dobar čovek. 
Živim u godini i 923. 
Nijedan čovek te godine nije dobar na svetu 
Među živima 
Samo su inrtvi dobri! 
Ja sam mrtav 
Ja sam beskrajuo dobar kao golub 
Usta su moja ldjun 
Reči su moje krila 
Ja Ltim 
Mirjanđeja 
Čuj — evo pisma: 
U srcu očaj razdire vizije 
U duši uinire zavist triumfalno