Ä. Hoffmeister
Prag
Ljubavnici
S3FB n BO V _ « n
in SioiosfB vremena
Ljub^mir fiicic
Rudolf Pannwitz: Die deutsche Lehre (Verlag Hans Carl —
Nuernberg 1919. Crtez uveza: Friedrich Mauracher.)
Sva tragika velikih lezi samo u tome sto su vediki. Niposto ne
u tome, kako se obieno misli, sto su nerazumljeni, nepriznati ili
prezreni. Ne! Veliki su uvek svesni svoje * velicine. Spoznaja o
vlastitoj velicini im je urodena. Nepriznanje ili prezir nije za
velike nikakova tragika. Od toga pate samo mali i njima izgleda
co uvek vrlo tragieno. Jer ti mali nikada ne zivu iznad svega,
nikada ne mogu dokuciti velicinu velikih. Oni upamte, ako su
ncsto procitali, nekoliko aforizama ili pojedine recenice ali im
velicina duha ostaje za uvek nepristupna. Toliko milijuna pro-
lazi pod velicinom sunca a ne mogu da je svate niti osete dok
koji od njih ne pane mrtav od suncanice. Tako je sa velikim
duhovima koji veeno lebde nad glavama milijuna. ’
Narod i drzava uvek mrzi svoje najbolje i najjace duhove.
Nemacki narod mrzi Rudolla Pannwitza,
A tko je Rudolf Pannwitz?
To u Jugoslaviji mozda niko nezna i na svoju vlastitu stetu.
A uistinu tesko je na to odgovoriti s jednom reci ili mozda i
sa nekoliko stranica. Ne mozda radi toga sto nismo mislili o
Pannwitzu dugo vremena. Ne! Naprotiv! Od prvog casa od kad
je »Zenit« primio sa njegove strane pismo puno sirine i novoga
daha, pisac ovih redaka dugo je mislio o sudbini ljudi koji su
veliki i ne zna se za njih zato sto su zivi. Zvuci kao paradoks
a ipak je tako. On je ziv i jos vetar nije razneo njegovo ime a
niti njegova delà koja su veca od njegovog imena
preko
granice u sve smerove. »Zenit« je imao srecu, i to ne tajim,
da je upoznao Pannwitza itone samo radi sebe nego i
radi drugih. , | j
Rudolf Pannwitz — buntovnik-pesnik-filozof (a samo
jedinstvom toga moze sc da bude velik) mozda je danas najjaci
pretstavnik novoevropskog duha sirih dimenzija posle ogromne
krvave katastrofe Svetskoga Rata. Njegove reci su maljevi koji
satiru, bicevi kojima nemilosrdno siba — siba Nemacku ona-
kovu kakova je bila, kakova je sada i pokazuje smernicu —
kakova bi trebala biti. Siba nemilosrdno iz 1 j u b a v i prema
uzoj otadzbini: Nemackoj i prema siroj: Evropi. On veruje
u svojoj mrznji na sadasnjost, koja je samo potencirana ljubav,
u bolju buduenost Evrope, u bolju buduenost coveka i cove-
canstva: »0 n moze (covek) tek onda postati
vek, ako je udario put do Nadcoveka«,
Svaka mu je rec izvor dubokih vrela, svaka gesta, i ako sa
malo nepatvorenog patosa, pokret je prema suncu i za pobedu
duha. On je mozda jedini usamljeni krik danasnje Nemaäke u
kome zive u produzenju duh Nietzschea i koji je njegov dosto-
jan sledbenik. Nietzsche je bio prva granata sto je prsnula,
razorila i razrovala toliko slabih zivaca toliko slabih i malo-
krvnih mozgova. A Nietzsche i Pannwitz nisu za slabe zivee.
Pannwitz je danas zivuea d r u g a granata koja je mozda
teza, grublja, bolnija i razornija zato sto pada posle velike
ncmackc katastrofe koja u svojoj pobedenosti ocekuje bar sa-
V
CO-
milosti od svojih sinova. Ne
Pannwitz nema samilosti; »0
V i
N
emci majmuni mozgova«
»Vas o s 1 o b o d i-
1 a c ki rat
vasa pobeda Getea i duh
b i o
je rat malih protiv velike slobode«.
»Die deutsche Lehr e«, a moglo se zvati Mensch
liche Lehre, delo je jednog velikog duha u Nemackoj koga
je rodila tragika i haos. Delo se moze nazvati dogadaj za sve
koji osecaju tragiku i zagusljivost atmosfere koja ubija dusu a
podize materiju i egoizam do modernog kumira podlaca.
Njegovo jednostavno ucenje: izleciti zablude i rane Nemaca,
priznati svoje ogromne grehove kao zlocin na Evropi i cove-
canstvu. Cistom .dusom i uzvisenim duhom pripremiti put za
Nadcoveka. •
Da li su samo Nemci krivi?
On u viziji pesnika-proroka vidi vecu i lepsu buduenost sviju
ljudi
sviju naroda. On ima krika i zavetovanja: »m i ne-
c e m o vise da budemo sto jesmo i hocemo po
stati ono sto nikada nismo bili.«
Njegova ljubav je vera
njegova vera ljubav. Nemoguce je
prcpricati koliku velicinu sadrzi to delo vremena to delo du-
hovnog buntovnika. Delà se ne mogu prcpricati. Nije nam
to ni svrha kao niti kritika jer to je posao onih koji nisu
rtvaraci a imaju ogromne ambieije. Mi samo govorimo o nje-
rr. u i povodom jednog delà koje je veliko delo vremena.
Najvisc je sto mozemo uciniti da ga citiram u nekoliko redaka
koji su obieno aforizmi puni ritma, snage i paradoksa. Para
doks i aforizam voli Pannwitz kao i Nietzsche a mi znamo i
osecamo, sto profesori filozofije retko znaju, kako su i najveci
paradoksi velike ideje, a najvece ideje i veliki pa
ra d o k s i.
Pannwitz je pesnik a-njegova filozofija je ritmicka
zof a njegova poezija —
on je
filo-
— duh. Kao Nietzsche: »Tako je govorio
Zaratustra« ponavlja cesto i otvara svoju knjigu od 420 stra
nica sa recima: »Duh vas g o s po d a r g o v o r i«.
On ne oprasta greha nemackom narodu sto se snizio do zlo-
cinca: »Fuj, fuj, neka nam bude pokora, da si u oporosti
sree i mozag uskraöuje i ljutog uzivanja spoznaje; gadenje nad
samim sobom i stid kao kajanje«, (Der Anruf).
