година VI
• f f. x /.н«; t Vv‘r %*.V J r-i V -.-K*
s
ЗЕНИТ
број 38
*Vif f- ■ »'• l'V
• ■ •* * VA’à «(НлиЈ'.** ‘
P . • » • fV a
rii' •.•Л-ЛЛ1 *<Ift
s»
познат a однос према културним људима, вредан дуге успо-
мене. 31. јануара, приређена je друга зенитистичка вечерња са
истим предавањем y Загребу. Ту узима учешћа и Бранко Ве
Пољански, са својом ненадмашном акробатиком духа и пара-
докса. Велика сала Глазбеног Завода била je готово пуна. Оду-
шевљење y публици невиђено. Зенитисти су неочекивано бурно
поздрављени. Зенитизам je те вечери доживео свој велики триумф.
Стари и заклети непријатељи зенитизма, представници штампе
били су поражени. Снагом зенитистичког духа и генија, били
су постиђени, ради својих клевета и лажи. ЗЕНИТ, коме ce од
почетка прориче многожељена смрт, наставља устрајно борбу
и напоран рад. Уредник ЗЕНИТА демаскира бедно клепетање
Богдана Поповића о црначкој пластици и његово незнање о
уметности уопште. Тек y ЗЕНИТУ његова заосталост искаче
пластично, као никад пре. Он остаје разголићен пред стварном
анализом његовог „знања“ и његових неваспитаних увреда, које
je том приликом управио из бусије, на адресу нових песника
и уметника. Сличан став после нас заузимају „борци“ средње
линије y Београду („Раскрсница“), да ce не заостане y „борбе-
ности“ као и y другим зенитистичким пилулама. Следи поку-
шај једне антиестетике, основан на интимној вези између филма
и зенитистичке поезије. Имао je видног значаја по развој зе-
нитистичке поезије и све савремене поезије младих и најмлађих
која стоји под неоспорним зенитистичким утицајем. Следи реали-
зација зенитистичког позоришта, чије je костиме и сцену радио
зенитистички сликар Јо Клек. Онда обрачун са неком имагп-
нарном „хрватском хипер-културом y Једном синтетичком
чланку Љубомира Мицића. Ради тога чланка хтело ce лупати
излоге загребачких књижара. Према обавештењу једнога прија-
теља, ради тога чланка спремало ce убиство Љубомира Мицића.
Ради истине о хрватској „култури" коју je ЗЕНИТ демаскирао
као шугаву овцу, претио je уреднику ЗЕНИТА и Стјепан Ра-
дић данашњи дични министар просвете y — Великој Србији,
поводом чијег блебетања je и написан чланак „Папига и моно-
пол хрватска култура“. Под притиском хистерије која je обу-
зела Загреб, Љубомир Мицић незаштићен и осамљен као увек,
бежи y Београд. Долази као борац a не као бродоломац. Са
безброј потешкоћа, полако и нечујно пресељава ce уредништво
ЗЕНИТА и ЗЕНИТ-ГАЛЕРИЈА HÖBE УМЕТНОСТИ y варош
својих старих тежња, да активно суделује y изградњи култур-
ног центра будућег Балкана. Али то je била заблуда, једна тужна
заблуда. Разочарења су горка и превазилазе сва искушења, y
која ce je падало. Београд не воле пречане, па макар они и
Срби били. Београд не воле ни уметност ни културу, ако није
посвећена којом политичком партијом или ако не долази из
Париза. Мора ce бити странац, па да ce буде од „вредности“.
И ако je Мицић са осталим зенитистима и до данас остао y
