8 
(Bačeni u smrt kao strele, kako da, mističnim trenom, 
kao čela u proljetnji poj, sa prašnika plenom, vrate 
se u roj?) 
Sudije mrtvih bile su neumoljive. Niko nije puštan 
bez ispita. A stari Egipat propao je i ko da pouči 
senke? Odgovor starovremenski. 
^va nauka za mrežu prastarih pauka! A svet je za 
^jih tražio! Pronađena je sa mnogo pretenzije, geo 
metrija od četiri dimenzije. Neki suptilni aparati pre 
orali su zemlju na pojase Beethovenskih sati. Evo, u 
čemu je bila opasnost, zbog koje urlaše Andersenov 
raedved koji je najzad shvatio. (Šta je on prepatio! 
Medved na medveđem piru u Sibiru!) Evo: 
Napon očajanja nemrtvih, kao užasno drvo što tlači 
granama, kao jednosmislena strujama u razbrođenom 
mutnom jezeru, — derao je čas kao psihički cikloni, 
čas kao kamen poklopac stanac, psihička stena, utis 
nuta pečatom na grob sviju uzleta. 
Postojanje jedne oaze jednog smisla u sveopštoj za- 
huktalosti sitnih, kapljičasto rasplinutih sukoba duž 
vaseljena — činio je i mir, i svest, i pravilan razvoj 
(^sintezu kapljica) nemogućim. Mnogi su nojevi zbog 
tog sakrili glave u pescima vrućim. Glave dugih, če 
ličnih vratova, I u Newyorku kuće vrištale visinama, u 
dvadeset spratova. 
Došlo je vreme da se spasava. 
Egipat sa tajnama svojim zasut je bio peskom. Još su 
neke zmije znale. Ćutahu. Možda namerno? Zlobne, 
I jedna šlepa krtica na Rajni. 
Rolf Henkl - Wien Autoportret 
Za to se, najzad, krenuo Bonaparta. Ratovi Prvoga 
Konzula bili su samo za to da se, pa ma i šupljom re 
torikom, obasjaju piramide. 
Da se Francuska venča lovorikom! 
Da se osvetle tajne Izide. Da se nađe tajna Mrtvačke 
Službe, Ona bijaše nekad poznata samo žrecima, Ob- 
javiše je vetrima, oblacima, i cveću i gmizavcima. Te 
vesti, čudnim duhovno-organskim telepatijama, iđahu 
Ostrvu Čekanja. Mrtvi biše očarani znanjem. Počeše 
prolaziti u Onaj Svet. 
Ali je postojala nova, veća Opasnost. Svemirski um 
misli lagano. On još misli s trenjem, po šinama. La 
gano, pod parom svog dinama. Gmiže. Nije mu odmah 
opasnost izašla pred oči. On uvek sve najpre razbije, 
rastoči, pa u slikove sroči, pa meri, ocenjuje. Starin 
ski, Tako se radilo u organskom svetu kad je on po 
sto. I suviše ritmično. Nekako jonski. Premalo mnogo 
struko. To je tek docnije otkrio Jammes i Fechner, 
Evo: ipak je uvideo Svemirski Duh: Talas očajanja 
koji je buktao iznad Ostrva Čekanja, kakav je da je 
— ušao je već bio u hod. U slučaju da taj zahuktaj 
odjednom, bude ugašen: Naj: 
nenadnijim prestankom 
zamajne sile nestankom 
mogla bi doći katastrofa. 
Jer sve mora, od svoda do svoda, da ima neku ravno, 
težu svog antipoda. Newtonov zakon Istorije. 
A: Na mah lišena jedne ogromne sile (očajnika) va 
seljena bi, zvezdanim bolom, magnetskim polom, pre- 
trpela brodolom. Kao oni što ih odupiranje održava 
u toku, u delanjima moćno-bonima, u sve izrazitijim 
fugama i kanonima. 
Sprečiti, sprečiti po svaku cenu oslobođenje nemrtvih. 
Ali: ako se oslobođenje spreči, ako oni ostanu, onda 
je, usled njihove struje, čovečanstvo u večnom porazu 
oluje. Sve mračnije, sve smelije, jurišanje će biti i 
uspelije. 
I mislio je Duh. 
Mislile su kako su umele, i šume i gore i mora i vul 
kani. Mišljahu atmosfere. Civilizacije, magle, oblaci. 
Mamuti na gozbama snegova. Snop snova. Sadržaji. 
Okviri. Lišće zeleno. Automobili. Ogledala. Prostori. 
I ta je sila postajala sve očajnije ujednačena, jednome 
okrenuta. Janus, bez drugog lica. Sav sada samo u 
jednom pravcu. 
Sve više misao u vaseljeni postajaše Jedno. O tome 
znamo iz Malarmeea. On je razumeo, pa zaboravio. I 
zabeležio, što je za njega već bilo daleko. 
Jedna sila — mnogokrila, ako postane jedna u vase 
ljeni, neće u njoj ostati. Smisao je svake sile da ode. 
Kuda? To je tajna svake sile. Dok je mnogo sila koje 
se u koštacu drže, ostaće. Misao bi dakle emigrirala. 
U neku neznanu Ameriku, A mi? Mi bez misli? Rasli 
bi, rasli, bez ikakvih pravaca. 
Revolucije su se zapalile da toga ne bude. Da zadrže 
misao međ nama. Sećate li se kako su carevi orlovski, 
sokolski i zmajevski zadržavali oblacima krila Baš- 
čelika, pa ga ne mogoše zadržati i on ode, i pronese 
u naručju ženu carevićevu: misao. 
Pojaviše se bolesti. Da zadrže misao. Narodi se tala 
sahu, Da zadrže misao. 
Sa dna narodna neke čudne biljke nikoše. Gravita 
cija u užasu zamiraše. Milion puta zaustavljaše dah 
i disaše opet. I stvori se neka ritmička nesigurnost 
događaja. Ljudi, i psi, i šume, i sama muzika, budili