14 
— Neka jezera nestanu u provalijama podzemnim!— Neka srca 
prestanu živeti! 
Neka prestane život ovoga sveta, jer ja mala Mirjanđeja ni- 
sam znala Tebi veličanstveni Mortone da poklonim čašu svojih 
suza, kojima bi iskupila tvoje neverovatne patnje.“ 
Nikifor Morton stajao je na ulici zatvorenih očiju. Slepac. 
Ispruženih ruku. Ljudi su metali novac na dlanove. Novac ga je 
pekao, ali on nije znao što je. Svest je bila prevladana čudnim 
razgovorom. On nije bio prosjak. Ispružio je ruke u čežnji da 
nekoga zagrli. Glupi Ijudi! Daruju bogate! Siromahu uže oko 
vrata. Paščad su ljudi. 
Slušao je dalje: 
Posljednji časovi prilaze tiho i svečano mojoj duši i telu. 
Bolesna sam. Plačem. Ljubav me truje. Usta su mi gorka. Mor- 
tone, mili moj! Ja ne ću više sačekati novog dana. Danas je moj 
poslednji danas. 
U 3 časa posle podneva udahnuti ću poslednji vetar sa tvoga 
pendžera. Jecaću u vetar. Poslednji jecaj tebi u sećanje. 
U 4 časa biću već ledeno zgrčeno telo za večnu kolevku. 
U njoj će me uspavati dobra majčica zem’.ja. 
U 5 časova doćiće moj otac sa majkom i plakaće nad mo- 
jom posteljom. Oni jadni neće znati da nisam umrla poradi smrti. 
Ja ću umreti poradi Tebe Nikifore. Tebe radi mrki Mortone 
hoću da pobedim smrt. 
U 6 časova odvesti će me livrirani konji na pozlaćenim ko- 
lima u mrtvu kuću. 
Zbogom moj dobri Nikifore. Nemoj se iznenaditi što ja neću 
danas uveče na tvoju pesmu izaći na okno. Ti ćeš me zvati sa 
svoga pendžera. Mene neće biti kod kuće. Ja ću biti onda daleko. 
Nemoj me dugo dozivati! Mene odista neće biti. Ako ti bude te- 
ško bez mene a ti pogledaj u nebesa nad mojom kućom. Tri- 
naesta svetla zvezda od ćoška krova ravno prema gore — to sam 
ja. Budeš li me dugo dozivao i mnogo očajavao, trinaesta zvezda 
će pasti. Ja ću biti i među zvezdama najnesretnija. 
Zbogom moj silni! Moj dobri! Moj lepi Nikifore! 
Rukom ti kosu mrsi i mrko ti čelo ljubi tvoja Mirjandeja“. 
Morton je sve čuo. Istina ? Fantazija ? Đavo? Bog ? San ? 
Mirjaaanđeeeeeee—j—aa 
Težina glave je neodrživa. Morton se srušio na trotoar kao 
železno telo. 
Gomila sveta sakupila se oko Mortonovog tela. Svaki posmatrač 
veseo je, (nipošto žalostan!) jer se to nije njemu dogodilo. 
Kratko vreme je prošlo. Morton se probudio. Otvorio je oči. 
Video je ljude kako ga posmatraju kao retku životinju. Konsta- 
tovao da je ležao na asfaltu. Da. To je ulica a nije moja postelja. 
To je dan a ne noć. To je život a ne san. Sabrao je snagu. 
Dignuo se brzo. Elastično. Koraknuo je oštro i odlučno. — Mar- 
va ljutska pozdravio je učtivo otmenu publiku. Nestao je.