11 
On veli: 
»Muka mi je videti čiste »razumne« lorme. Sve 
forme koje sam dosada upotrebljavao, došle su mi 
same od sebe: stajale su ili posve gotove predamnom 
i meni je ostalo samo da ih kopiram, ili su se nizale 
u sretnim časovima rada. Često se ne htjedoše stvo 
riti i morao sam katkada strpljivo i sa strahom če 
kati dok nisu sazrele. Ovo unutrašnje dozrevanje 
neda se posmatrati; ono 6 je tajanstveno i ovisi o 
skrivenim uzrocima.« 
To je sve. Više se ne da reći. Njegove su slike muzika i sim 
fonija boja. Ko može muziku da priča recima? Reč je preslaba. 
Osećaj! Doživljaj! Nažalost pisac ima samo jednu reproduk 
ciju u boji: »Sanjarska improvizacija«. To je sim 
fonija sviju varijacija i skala. Kandinski je veliki muzičar boja. 
To se mora videti — doživeti — utonuti u pesmu apstrakt 
nog i duhovnog. Kandinski je pesnik u boji i u reci: 
»Breiter sollst Du deine Arme ausbreiten. 
Breiter. Breiter. 
Und dein Gesicht sollst Du mit roten Tuch bedecken. 
(»B laue s-B laues« ispevana na 
nemačkom.) 
On sluti, čezne ono veliko buduće — široko — crveno — »ro 
ten Tuch« . .. 
A lice tvoje Rusijo prestrto je velikom crvenom maramom gde 
ruke široko vape . . . zovu ... Bratstvo sviju naroda... 
Iza njega dolazi mnogo dobrih, ali on je velik — najveći. (»Da 
je Kandinski još i i d e j a n, on bi bio uopšte najveći umetnik 
na svetu« veli B. Tokin). 
Iza njega putuju legije kao iza još jednog velikana, Španjolca 
P i c a s s a. On je drugi veliki početak. Njegovi opet naslednici 
nisu pošli ni koraka dalje: kubiste — čine samo varijante. 
(Iznimka je opet Rus — najveći skulptor Aršipenko). Ku- 
bizam je zato i pogodan jer je i suviše materijalan. Dok Kan- 
dinskoga je uopšte teško varirati — imitovati. Držim: nemo 
guće. On jedini stvara sam i jedini to i može. 
Spominjući ime Kandinski, mora se spomenuti i pokojni 
Franz Marc (pao je na francuskom bojištu 1915. g.). Živeli 
su zajedno u Miinchenu i otvarali nove puteve. Izdavali su re 
viju 1912. »Der blaue Reiter«. S njom i njihovim zajedničkim 
radom udaren je temelj. Mare je mrtav ali pre svoje smrti 
vizionarno veruje: 
»in eine höhere geistigere Möglichkeit als diese 
unmögliche Gegenwart«. 
(»Schöpferische Konfession«), 
On je morao misliti u tom času na Kandinskoga. Njihov i naš 
duh je zajednički. Njihove duše lebdele su i lebde iznad 
Moskve i iznad Verduna, iznad Tokia i iznad Zagreba. Sve je 
to isto. Svuda je Čovek... 
Mrtav je mrtav »Der blaue Reiter« ali živ je njegov brat u 
Moskvi: Crveni Jahač. 
Kandinski ovako svršava svoju rusku monografiju: 
»polako brišu se ograde medju narodima kao što po 
lako bregovi postaju ravni. Čovečanstvo nije 
više prazni odjek«, 
Moskva! Moskva! 
Naša su srca okrenuta ka Istoku!... 
Tvoja duša i naša je duša 
Rusijo! 
Izložba Vidović. Pre dvadeset godina to bi nas verovatno in 
teresiralo. Danas nam je to sasvim svejedno dali on postoji ili 
ne. Jedan moj prijatelj arhitekta rekao je da su to »holandski 
pejsaži«. Svi ostali tvrde da je »duša Dalmacije« i »našeg« 
mora u slikama. Moj prijatelj arhitekta, inače šaljivdžija, ima 
pravo. G. Vidović jedan je od preostalih i u naše doba zalu- 
talih Holandeza, 
Vinko Foretić - Vis Portret jednos Slovenca 
Pokušaj jedne lojalnosti. (Ili lojalnost jednog pokušaja: »S a- 
vremena hrvatska literatura« članak g. Lunačeka 
u »Obzoru«). 
On priznaje vrednost najnovijih. To je simpatično. No što je 
bio nesretne ruke, kad je izabrao Krkleca za potvrdu svoga 
pokušaja, krivnja je samo na njemu. Ali to zasad nije baš to 
liko od važnosti. Za nas je mnogo važniji naivni pokušaj g Lu 
načeka, da nas pomalo »isključi«, kao da »Zenit« revija koja 
je internacionalna za sadanju našu literarnu pro 
dukciju i ne broji, jer ne ulazi u naš narodni i 
plemenski život«. (!) 
Eh, kako prozirno! Treba »Zenit« eliminirati, da uopšte ne 
dođe u upoređenje. Ostaje prema tome jedina književna hrvat 
ska revija »Kritika«. — Vrlo dobro! Nemože biti upoređe- 
n j a ali ni isključenja g. Lunaček! 
»Zenit« uistinu nije hrvatska revija. Ona je internacio 
nalna i prema tome eoipso jugoslavenska! Interna 
cionalizam »Zenita« nipošto ne isključuje jugoslavensku 
akciju već i radi same dinamike i zenit iz ma koga 
mi unosimo kao novi duh, novu snagu, polet u 
stvaranje nove svečovečanske kulture. To 
treba uvideti i ne zaboraviti, da je to prvo i baš jugosla 
vensko sudelovanje u tome stvaranju! 
P. S. Preštampavamo iz beogradske »Tribune« od 18. V. 921, 
»Izjavu« g. Miloša Đurića kao dokumenat »elegantnoj, otme- 
noj, jedinoj književnoj reviji u Zagrebu« —- »Kritici«.
	        

Note to user

Dear user,

In response to current developments in the web technology used by the Goobi viewer, the software no longer supports your browser.

Please use one of the following browsers to display this page correctly.

Thank you.