12
»U najnovijem broju književno-umetničke revije Kritika (sve
ska za april), koja izlazi u Zagrebu, izašao je moj pre tri go
dine pisani članak »Kosovo«. Članak je štampan bez moga zna
nja, i on ne može reprezentovati moje sadašnje koncepcije i
orijentacije. Za sada ovoliko, a u budućoj svesci Kritike reći
ću o tom slučaju više. Rukopis nalazio se u rukama mojih po
znanika, i oni su ga na svoju ruku dali redakciji Kritike.«
Pesme jednog epigona i plagijatora: »Srebrna Čest a«. Kao
jedini potpisan je autor Gustav K r k 1 e c. Oni brojni, u toj
knjizi očiti i jasni, dobro su sačuvani u »njegovim« ženskastim
pesmicama. Ima ih čitava legija.
Snebivao sam se, čitajući ovu (kod nas valjda »najbolju«) a n-
t o 1 o g i j u. Molekuli i atomi raznih i mnogih ličnosti i pes-
nika zajedno s potpisanim autorom sačinjavaju jedan konglo
merat koji je dosad u našoj literarografiji bio nepoznat.'
Zove se »Srebrna cesta«. Ličnost istog autora posve se gubi ili
gotovo i ne postoji. Asocijacije dovode posve druge na površinu
sećanja i svesti. (Čitalac dobiva groznicu!)
Verujte, bolje i lepše je čitati u originalu. Na pr., dobar
nemački pesnik Rainer Maria Rilke, koji je u nas malo
poznat, peva ovako:
»Meine gute Mutter
»seid stolz : I c h trage die Fah ne,
»seid ohne Sorge : Ich trage die Fahne,
»habt mich lieb : Ich trage die Fahne.«
Divno -— zar ne? Zato je to rođeno u duši jednog p e s n i k a
i to nije prepisano, To je doživljeno i nije posledica
papirnate kompilacije i transformacije koje se u nas sa velikim
priznanjem zovu: pesnik! (Gg. Bogdanović Lunaček!).
Osećate li vi veličinu te reči pesnik!?
Vaš »najtalentovaniji među najtalentovanijima« G. Krklec, ima
na strani 91, pesmu »Zastava« s ovim plagijatom:
»M ajko ja nosim zastavu«
Tako počinje svaka njegova strofa, a ono ostalo je transfor
macija od R i 1 k e a pa do M. G r č i ć a (Pročitaj svršetak
te pesme i uporedi sa »Briga Materina« — »Antologija« B.
Popovića!).
Ja ne ću dalje da nastavim. Nije ugodno razotkrivati tuđu go
lotinju. U takovom času osećam samilost i gnušanje. Ali
savest....
Imate li vi drugi savesti — umetničke savest i?
Zar sme ovakav da se zove pesnik kad to danas najviše
znači: apostol! ?
Najsiromašniji autor u našoj sredini je po vama »najtalentova
niji«. (Nečudna srodnost!) Najnevredniji i najsitniji »rabotnik«
na tzv. »literarnom polju«. U kojoj drugoj zemlji ovakovo bledo
piskaralo koje je kao petlić skakalo na druge, (da prikrije
svoju slabost!) bilo bi već davno onemogućeno. U našoj, on
je najtalentovaniji — transformator doduše. (Vidi i
Bublićeve podatke u »Novostima« 1920.).
Sve ostalo prepuštam drugima, koji će imati više strpljivosti.
Potražite i uporedite: Nazora, Vidrića, Domjanića, Matoša i dr.
Ovo je samo kao mali dokumenat savremenoj hrvat
skoj književnosti naročito g. Lunačeku.
Blaženi siromašni duhom jer su njihove — ceste srebrne!
Predavanja D. H, K, o ljubavnim poduzećima Napoleona, (!)
Da smo mi poštovaoci Napoleona dostojnije bi slavili 100-go-
dišnjicu. »Predavanje« držao M. Begović, Inače jedan od »ured
nika« »elegantne«, »otmene« itd. »revije« »K r i t i k a«. Pre
Begovića Badalić. Posle njega Vernić. Sve se kompletira. Sva
predavanja »u stilu« t. j. mlaćenje prazne slame. Govore o
onome što ne svaćaju. »Leben mussman« kako to reče jedan
od »mladih«.
Imažinisti
Manifest moskovske grupe. Nas je još vrlo
malo. U poeziji: Sergej Jesenjih, Vadim Šer-
šenjevič, Anatolije Mariengov, U slikarstvu:
A k. u 1 o v i, E v d a m.
No naše su teorije zarazile prestonice i palanke. Svugde
imamo darovitih učenika. Jedini material poezije jeste
slika, reč kao takva,
Reč je u suštini — slika.
Nas se ne tiče sadržina reči, a još manje njegova .zvučna
obojenoist. 0 tome neka se prepiru muzika i filozofija.
Slika za nas nije način na koji ćemo iskazati neku mi
sao van nje. Slika je za nas samocilj (Selbstzweck), Slika
kao takva — to je škola našeg električnoga jevanđela.
Mi imažiniste ne priznajemo podređivanja slika, i mi po
zivamo pesnike, da odpočnu vers-libre slika. Mi prizi
vamo k poetizaciji poezije, pomoću udaljivanja iz poezije
i filozofije, i naturalizma — i futurizma i muzičke instru
mentacije.
Hiljade nežigosanih. Posle Hondreyovih 100.000 žig os an ih,
štampala je knjižara Kugli u Zagrebu nekoliko hiljada neži
gosanih knjiga: U. Donadini — Igračka oluje,
»drama« u tri čina, koju bezuvetno treba žigosati pa makar i
bez državnog žiga. To je drama autorove slabosti! Drama jed
nog nestvaranja i siromaštva!
Učestaše baš neki autobiografski »romani« i »drame«
(kao da smo željni golotinje, siromaštva i bede!) bez ikakove
umetničke vrednosti. Dakako »ekspresionisti«!
Spominjem još ovo: »Igračka oluje« svršava sa neveštom ko
pijom jedne drame St. Przybiszewskoga: »Za srećom« . . .
Kopije . . . kopije . . . sve same ....
Kad bih se molio Bogu, prva bi mi molitva bila, da me izbavi
muka od čitanja ovakovih glupih »drama« i sličnih »romana«.
STRAST. ,,Roman iz beogradskog života“. Napisao S. D.
P i j a d e. Nova knjiga. To je sva njena vred.no.st —
prednost. Povećava broj. Ali u umetnosti ne važj broj,
kao na vašaru ili skupštini. Sva je jugoslavenska publika
skupština na kojoj se -- glasa, Ko više glasova — taj veći
— pobednik.
Slatki put toj „strastvenoj“ književnosti utrla je Andri-
ćevu „Zabavna biblioteka“ iz Zagreba, jer u Zagrebu
je koješta — zabavno.
(Čaklović je počeo još rđavije — s , Đavolicom ‘ a sad
se je „popravj-o“ i sledi put „boljih“ učitelja )
„Strasti“ je produkt literature: Afrodita, Poludjei-
vice i dr. S. D. Pijade je postumni sin P. Louysa, M, Pre-
vosta rođeni brat — Milana Begovića.
Zašto je g, Pijade čitao baš takove knjige? Možda koje
i tolike bolje, rodile bi nešto — „bolje“.
SU—JO—OO—OJ. Šta se čuje? Nastupile su metamorfoze g.
Ćurčina, komandanta rekrutske čete »Stara Evropa«. U broju
od 10. V. 921. mobilizovao je g. Ć. đačku četu rekruta pošto je
drugi i treći poziv otkazao poslušnost. Ništa zato! Ali »oni
koji dolaze« nisu još svršili ni rekrutsku školu, a komandant ih
izveo na javni mimohod. Po vojnim zakonima komandant treba
da se kazni. A po zakonu savesti isto tako radi redovnog sa-
mopohvalnog pisanja kritika o časopisu kome je sam urednik.
Prepoznaje se po šiframa: SU—JO—OO—OJ—UI. (»Jut. List«).
P. S, Inače »N. E.« kao i ostale revije napreduju u imitaciji.
Posle »Zenita« i ona menja boje papira.
M. Crnjanski: Dnevnik o Čarnojeviću. Izašao je roman našega
saradnika u izdanju bilioteke »Albatros« u Beogradu. O značaj
nom romanu i o njegovom piscu biće opširno govora u idućem
broju.
♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦
