12 
»U najnovijem broju književno-umetničke revije Kritika (sve 
ska za april), koja izlazi u Zagrebu, izašao je moj pre tri go 
dine pisani članak »Kosovo«. Članak je štampan bez moga zna 
nja, i on ne može reprezentovati moje sadašnje koncepcije i 
orijentacije. Za sada ovoliko, a u budućoj svesci Kritike reći 
ću o tom slučaju više. Rukopis nalazio se u rukama mojih po 
znanika, i oni su ga na svoju ruku dali redakciji Kritike.« 
Pesme jednog epigona i plagijatora: »Srebrna Čest a«. Kao 
jedini potpisan je autor Gustav K r k 1 e c. Oni brojni, u toj 
knjizi očiti i jasni, dobro su sačuvani u »njegovim« ženskastim 
pesmicama. Ima ih čitava legija. 
Snebivao sam se, čitajući ovu (kod nas valjda »najbolju«) a n- 
t o 1 o g i j u. Molekuli i atomi raznih i mnogih ličnosti i pes- 
nika zajedno s potpisanim autorom sačinjavaju jedan konglo 
merat koji je dosad u našoj literarografiji bio nepoznat.' 
Zove se »Srebrna cesta«. Ličnost istog autora posve se gubi ili 
gotovo i ne postoji. Asocijacije dovode posve druge na površinu 
sećanja i svesti. (Čitalac dobiva groznicu!) 
Verujte, bolje i lepše je čitati u originalu. Na pr., dobar 
nemački pesnik Rainer Maria Rilke, koji je u nas malo 
poznat, peva ovako: 
»Meine gute Mutter 
»seid stolz : I c h trage die Fah ne, 
»seid ohne Sorge : Ich trage die Fahne, 
»habt mich lieb : Ich trage die Fahne.« 
Divno -— zar ne? Zato je to rođeno u duši jednog p e s n i k a 
i to nije prepisano, To je doživljeno i nije posledica 
papirnate kompilacije i transformacije koje se u nas sa velikim 
priznanjem zovu: pesnik! (Gg. Bogdanović Lunaček!). 
Osećate li vi veličinu te reči pesnik!? 
Vaš »najtalentovaniji među najtalentovanijima« G. Krklec, ima 
na strani 91, pesmu »Zastava« s ovim plagijatom: 
»M ajko ja nosim zastavu« 
Tako počinje svaka njegova strofa, a ono ostalo je transfor 
macija od R i 1 k e a pa do M. G r č i ć a (Pročitaj svršetak 
te pesme i uporedi sa »Briga Materina« — »Antologija« B. 
Popovića!). 
Ja ne ću dalje da nastavim. Nije ugodno razotkrivati tuđu go 
lotinju. U takovom času osećam samilost i gnušanje. Ali 
savest.... 
Imate li vi drugi savesti — umetničke savest i? 
Zar sme ovakav da se zove pesnik kad to danas najviše 
znači: apostol! ? 
Najsiromašniji autor u našoj sredini je po vama »najtalentova 
niji«. (Nečudna srodnost!) Najnevredniji i najsitniji »rabotnik« 
na tzv. »literarnom polju«. U kojoj drugoj zemlji ovakovo bledo 
piskaralo koje je kao petlić skakalo na druge, (da prikrije 
svoju slabost!) bilo bi već davno onemogućeno. U našoj, on 
je najtalentovaniji — transformator doduše. (Vidi i 
Bublićeve podatke u »Novostima« 1920.). 
Sve ostalo prepuštam drugima, koji će imati više strpljivosti. 
Potražite i uporedite: Nazora, Vidrića, Domjanića, Matoša i dr. 
Ovo je samo kao mali dokumenat savremenoj hrvat 
skoj književnosti naročito g. Lunačeku. 
Blaženi siromašni duhom jer su njihove — ceste srebrne! 
Predavanja D. H, K, o ljubavnim poduzećima Napoleona, (!) 
Da smo mi poštovaoci Napoleona dostojnije bi slavili 100-go- 
dišnjicu. »Predavanje« držao M. Begović, Inače jedan od »ured 
nika« »elegantne«, »otmene« itd. »revije« »K r i t i k a«. Pre 
Begovića Badalić. Posle njega Vernić. Sve se kompletira. Sva 
predavanja »u stilu« t. j. mlaćenje prazne slame. Govore o 
onome što ne svaćaju. »Leben mussman« kako to reče jedan 
od »mladih«. 
Imažinisti 
Manifest moskovske grupe. Nas je još vrlo 
malo. U poeziji: Sergej Jesenjih, Vadim Šer- 
šenjevič, Anatolije Mariengov, U slikarstvu: 
A k. u 1 o v i, E v d a m. 
No naše su teorije zarazile prestonice i palanke. Svugde 
imamo darovitih učenika. Jedini material poezije jeste 
slika, reč kao takva, 
Reč je u suštini — slika. 
Nas se ne tiče sadržina reči, a još manje njegova .zvučna 
obojenoist. 0 tome neka se prepiru muzika i filozofija. 
Slika za nas nije način na koji ćemo iskazati neku mi 
sao van nje. Slika je za nas samocilj (Selbstzweck), Slika 
kao takva — to je škola našeg električnoga jevanđela. 
Mi imažiniste ne priznajemo podređivanja slika, i mi po 
zivamo pesnike, da odpočnu vers-libre slika. Mi prizi 
vamo k poetizaciji poezije, pomoću udaljivanja iz poezije 
i filozofije, i naturalizma — i futurizma i muzičke instru 
mentacije. 
Hiljade nežigosanih. Posle Hondreyovih 100.000 žig os an ih, 
štampala je knjižara Kugli u Zagrebu nekoliko hiljada neži 
gosanih knjiga: U. Donadini — Igračka oluje, 
»drama« u tri čina, koju bezuvetno treba žigosati pa makar i 
bez državnog žiga. To je drama autorove slabosti! Drama jed 
nog nestvaranja i siromaštva! 
Učestaše baš neki autobiografski »romani« i »drame« 
(kao da smo željni golotinje, siromaštva i bede!) bez ikakove 
umetničke vrednosti. Dakako »ekspresionisti«! 
Spominjem još ovo: »Igračka oluje« svršava sa neveštom ko 
pijom jedne drame St. Przybiszewskoga: »Za srećom« . . . 
Kopije . . . kopije . . . sve same .... 
Kad bih se molio Bogu, prva bi mi molitva bila, da me izbavi 
muka od čitanja ovakovih glupih »drama« i sličnih »romana«. 
STRAST. ,,Roman iz beogradskog života“. Napisao S. D. 
P i j a d e. Nova knjiga. To je sva njena vred.no.st — 
prednost. Povećava broj. Ali u umetnosti ne važj broj, 
kao na vašaru ili skupštini. Sva je jugoslavenska publika 
skupština na kojoj se -- glasa, Ko više glasova — taj veći 
— pobednik. 
Slatki put toj „strastvenoj“ književnosti utrla je Andri- 
ćevu „Zabavna biblioteka“ iz Zagreba, jer u Zagrebu 
je koješta — zabavno. 
(Čaklović je počeo još rđavije — s , Đavolicom ‘ a sad 
se je „popravj-o“ i sledi put „boljih“ učitelja ) 
„Strasti“ je produkt literature: Afrodita, Poludjei- 
vice i dr. S. D. Pijade je postumni sin P. Louysa, M, Pre- 
vosta rođeni brat — Milana Begovića. 
Zašto je g, Pijade čitao baš takove knjige? Možda koje 
i tolike bolje, rodile bi nešto — „bolje“. 
SU—JO—OO—OJ. Šta se čuje? Nastupile su metamorfoze g. 
Ćurčina, komandanta rekrutske čete »Stara Evropa«. U broju 
od 10. V. 921. mobilizovao je g. Ć. đačku četu rekruta pošto je 
drugi i treći poziv otkazao poslušnost. Ništa zato! Ali »oni 
koji dolaze« nisu još svršili ni rekrutsku školu, a komandant ih 
izveo na javni mimohod. Po vojnim zakonima komandant treba 
da se kazni. A po zakonu savesti isto tako radi redovnog sa- 
mopohvalnog pisanja kritika o časopisu kome je sam urednik. 
Prepoznaje se po šiframa: SU—JO—OO—OJ—UI. (»Jut. List«). 
P. S, Inače »N. E.« kao i ostale revije napreduju u imitaciji. 
Posle »Zenita« i ona menja boje papira. 
M. Crnjanski: Dnevnik o Čarnojeviću. Izašao je roman našega 
saradnika u izdanju bilioteke »Albatros« u Beogradu. O značaj 
nom romanu i o njegovom piscu biće opširno govora u idućem 
broju. 
♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦♦
	        

Note to user

Dear user,

In response to current developments in the web technology used by the Goobi viewer, the software no longer supports your browser.

Please use one of the following browsers to display this page correctly.

Thank you.