8 
(Bačeni u smrt kao strele, kako da, mističnim trenom, 
kao čela u proljetnji poj, sa prašnika plenom, vrate 
se u roj?) 
Sudije mrtvih bile su neumoljive. Niko nije puštan 
bez ispita. A stari Egipat propao je i ko da pouči 
senke? Odgovor starovremenski. 
^va nauka za mrežu prastarih pauka! A svet je za 
^jih tražio! Pronađena je sa mnogo pretenzije, geo 
metrija od četiri dimenzije. Neki suptilni aparati pre 
orali su zemlju na pojase Beethovenskih sati. Evo, u 
čemu je bila opasnost, zbog koje urlaše Andersenov 
raedved koji je najzad shvatio. (Šta je on prepatio! 
Medved na medveđem piru u Sibiru!) Evo: 
Napon očajanja nemrtvih, kao užasno drvo što tlači 
granama, kao jednosmislena strujama u razbrođenom 
mutnom jezeru, — derao je čas kao psihički cikloni, 
čas kao kamen poklopac stanac, psihička stena, utis 
nuta pečatom na grob sviju uzleta. 
Postojanje jedne oaze jednog smisla u sveopštoj za- 
huktalosti sitnih, kapljičasto rasplinutih sukoba duž 
vaseljena — činio je i mir, i svest, i pravilan razvoj 
(^sintezu kapljica) nemogućim. Mnogi su nojevi zbog 
tog sakrili glave u pescima vrućim. Glave dugih, če 
ličnih vratova, I u Newyorku kuće vrištale visinama, u 
dvadeset spratova. 
Došlo je vreme da se spasava. 
Egipat sa tajnama svojim zasut je bio peskom. Još su 
neke zmije znale. Ćutahu. Možda namerno? Zlobne, 
I jedna šlepa krtica na Rajni. 
Rolf Henkl - Wien Autoportret 
Za to se, najzad, krenuo Bonaparta. Ratovi Prvoga 
Konzula bili su samo za to da se, pa ma i šupljom re 
torikom, obasjaju piramide. 
Da se Francuska venča lovorikom! 
Da se osvetle tajne Izide. Da se nađe tajna Mrtvačke 
Službe, Ona bijaše nekad poznata samo žrecima, Ob- 
javiše je vetrima, oblacima, i cveću i gmizavcima. Te 
vesti, čudnim duhovno-organskim telepatijama, iđahu 
Ostrvu Čekanja. Mrtvi biše očarani znanjem. Počeše 
prolaziti u Onaj Svet. 
Ali je postojala nova, veća Opasnost. Svemirski um 
misli lagano. On još misli s trenjem, po šinama. La 
gano, pod parom svog dinama. Gmiže. Nije mu odmah 
opasnost izašla pred oči. On uvek sve najpre razbije, 
rastoči, pa u slikove sroči, pa meri, ocenjuje. Starin 
ski, Tako se radilo u organskom svetu kad je on po 
sto. I suviše ritmično. Nekako jonski. Premalo mnogo 
struko. To je tek docnije otkrio Jammes i Fechner, 
Evo: ipak je uvideo Svemirski Duh: Talas očajanja 
koji je buktao iznad Ostrva Čekanja, kakav je da je 
— ušao je već bio u hod. U slučaju da taj zahuktaj 
odjednom, bude ugašen: Naj: 
nenadnijim prestankom 
zamajne sile nestankom 
mogla bi doći katastrofa. 
Jer sve mora, od svoda do svoda, da ima neku ravno, 
težu svog antipoda. Newtonov zakon Istorije. 
A: Na mah lišena jedne ogromne sile (očajnika) va 
seljena bi, zvezdanim bolom, magnetskim polom, pre- 
trpela brodolom. Kao oni što ih odupiranje održava 
u toku, u delanjima moćno-bonima, u sve izrazitijim 
fugama i kanonima. 
Sprečiti, sprečiti po svaku cenu oslobođenje nemrtvih. 
Ali: ako se oslobođenje spreči, ako oni ostanu, onda 
je, usled njihove struje, čovečanstvo u večnom porazu 
oluje. Sve mračnije, sve smelije, jurišanje će biti i 
uspelije. 
I mislio je Duh. 
Mislile su kako su umele, i šume i gore i mora i vul 
kani. Mišljahu atmosfere. Civilizacije, magle, oblaci. 
Mamuti na gozbama snegova. Snop snova. Sadržaji. 
Okviri. Lišće zeleno. Automobili. Ogledala. Prostori. 
I ta je sila postajala sve očajnije ujednačena, jednome 
okrenuta. Janus, bez drugog lica. Sav sada samo u 
jednom pravcu. 
Sve više misao u vaseljeni postajaše Jedno. O tome 
znamo iz Malarmeea. On je razumeo, pa zaboravio. I 
zabeležio, što je za njega već bilo daleko. 
Jedna sila — mnogokrila, ako postane jedna u vase 
ljeni, neće u njoj ostati. Smisao je svake sile da ode. 
Kuda? To je tajna svake sile. Dok je mnogo sila koje 
se u koštacu drže, ostaće. Misao bi dakle emigrirala. 
U neku neznanu Ameriku, A mi? Mi bez misli? Rasli 
bi, rasli, bez ikakvih pravaca. 
Revolucije su se zapalile da toga ne bude. Da zadrže 
misao međ nama. Sećate li se kako su carevi orlovski, 
sokolski i zmajevski zadržavali oblacima krila Baš- 
čelika, pa ga ne mogoše zadržati i on ode, i pronese 
u naručju ženu carevićevu: misao. 
Pojaviše se bolesti. Da zadrže misao. Narodi se tala 
sahu, Da zadrže misao. 
Sa dna narodna neke čudne biljke nikoše. Gravita 
cija u užasu zamiraše. Milion puta zaustavljaše dah 
i disaše opet. I stvori se neka ritmička nesigurnost 
događaja. Ljudi, i psi, i šume, i sama muzika, budili
	        
Waiting...

Note to user

Dear user,

In response to current developments in the web technology used by the Goobi viewer, the software no longer supports your browser.

Please use one of the following browsers to display this page correctly.

Thank you.