16 
nim unošenjem nereda u sva čula (dereglement de tous les 
sens). Sve oblike ljubavi, patnje, ludila; on traži u samom 
sebi, on iscrpljuje u sebi sve otrove, da bi sačuvao samo 
njihove kvintesencije. Neizrecivo mučenje gde mu je po- 
trebna sva vera, sva nadčovečanska snaga, gde postaje više 
nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, 
— i nenadmašni naučnik! — jer dolazi do nepoznatog! 
— kad je vaspitao svoj duh, već bogatiji no ma koji drugi! 
On dolazi do nepoznatog; a kad bi baš, zaluđen na kraju 
prestao da razumeva svoje vizije, ipak ih je video! Neka 
crkne u svojim skokovima kroz nečuvene i neimenovane 
stvari: doći će drugi grozni rabotnici; oni će početi od onih 
vidika gde se on srušio!« 
Rimbaud, »prokleti pesnik« zaista je vidovito pređ- 
skazao dolazak onih koji će, punih pedeset godina docnije, 
shvatiti pravi smisao njegove »alhemije reči«, i produžiti 
tamo gde se on zaustavio: 
»Alhemija Reči: ovaj izraz koji se često upotrebljava 
malo u vetar danas, zahteva da bude shvaćen doslovno. 
Ako poglavlje Jednog Boravka u Paklu kome služi kao na- 
slov i ne ispunjava možda potpuno sve ono što taj izraz 
obećava, ipak nije manje istinito da ono može biti smatra- 
no najautentičnije za začetak one teške delatnosti koju 
danas nadrealizam jedini dalje obavlja. Bila bi to, sa naše 
strane, prilična književnička detinjarija, kad bismo tvrdili 
da ne dugujemo toliko tom slavnom tekstu.« (Andre Breton: 
Second manifeste du Surrealisme.). 
Jer nema nikakve sumnje da je Rimbaud bio našao 
tajnu one ljudske delatnosti koja se danas zove nadreali- 
stičkom. Alhemija reči: »To isprva beše samo učenje. Za- 
pisivah ćutanja, noći, beležah neizrazivo. Zabeležio sam 
vrtoglavice. . . Navikoh se na prostu halucinaciju: sasvim 
sam iskreno video jednu mošeju umesto jedne fabrike .. . 
karuce na drumovima neba, salon na dnu jednog jezera; 
čudovišta, misterije; naslov jednog vjaudeville-a dizao je 
užase predamnom. Onda objasnih svoje magijske sofizme 
halucinacijom reči! .. . Postadoh jedna basnoslovna opera.. . 
Nijedan od sofizama ludila, — onog ludila koje zatvaraju u 
ludnicu, — nije bio od mene zaboravljen: mogao bih sve 
da ih ponovim, uhvatlo sam sistem.« Ali je isto tako nesum- 
njivo da je Rimbaud ustuknuo, užasnut, pred ambisom koji
	        

Note to user

Dear user,

In response to current developments in the web technology used by the Goobi viewer, the software no longer supports your browser.

Please use one of the following browsers to display this page correctly.

Thank you.