21
dezorganizacija celokupnog društvenog života koju je zna-
čio Svetski Rat, stvorila je neobično povoljan teren za ši-
renje zaraze dada, jer se u toj dezorganiza-ciiji razvila, oso-
bito kod mladih ljudi, nagrizajuća sumnja baš u te utvrđene
vrednosti i osnovne principe. Ti mladi ljudi, osobito oni koji
su učestvovali u ratu, imali su prilike da vide to društvo
brutalno razgolićeno i u sasvim drugoj svetlosti nego što
je ono prikazivano kroz propovedi političara, umetnika,
sveštenika, roditelja, vaspitača, publicista i drugih zvučnika
organizovane društvene hipokrizije. Ne treba zaboraviti da
Dada nije bio kvalifikovan od strane samih dadaista ni kao
pesnička škola, ni kao umetnički ili idejni pokret, već kao
stanje duha.
Ličnosti koje su skoro istovremeno (1916—18), iako na
raznim stranama sveta, prve precizno manifestovale to sta-
nje duha, jesu: Marcel Duchamp i Francis Picabia u Americi,
Tristan Tzara u Ziirich-u, Jacques Vache na frontu (u svo-
jim pismima). Kada je Tzara bacio u svet svoj presudni Ma-
nifest Dada 1918, duhovi su bili spremni da prihvate taj po-
ziv na rušenje svih konvencija, na izazivanje skandala, na
spontanost, na razočarani i ironični nihilizam, na anarhiju
i »diktaturu duha«. Kod Jacques Vache-a, koji se ubio kra-
jem 1918 i ne doznavši za Dadaizam, to dada-stanje duha
bilo je izraženo u jednom tako novom shvatanju humora
(umore) prenesenog u sam njegov život, ono je sa takvom
korozivnošću prožimalo celo njegovo biće da je sama nje-
gova pojava u životu Andre Bretona i nekolicine njegovih
prijatelja bila dovoljna da ove osposobi da u celom Dađa-
izmu budu ono najekstremnije i najdublje. 1
Dadaizam je ubrzo stekao veliki broj pristalica. On se
manifestovao skoro u svim zemljama, skandalizujući pošte-
ne građane i oduševljavajući mnoge od onih mladih ljudi
koji su u ratu bili izgubili razumevanje ovog »uređenog«
života. Zbilja svet je video što nikada dotle nije viđeo. Pro-
gram jedne predstave Dada u najotmenijoj koncertnoj sali
Pariza, objavljivao je da će se dadaisti šišati pred publi-
1 Ali humor, čak ako je ne samo osećanje »teatralne uzaludno-
sti svega«, nego i jedan predznak ili jedan vid one »razočaravajuće,
podsmešlji’ve malo i u svakom slučaju strahovite snage« za koju je
Vache smatrao da će se razmahnitati svetom, ni humor nije dovo-
ijan da opredeli, obeleži Vache-a, koji ostaje voljna zagonetka.
