11
Mirjanđeja! Do viđenja!
U svilenim snovima ljubim te u tabane bele
Zbogom.
4 dana posle spoznanja ruže.
• Nikifor Morton zajašio je svoje staro besno kljuse i po-
jurio u dan. — Brzo. — Polagano. Strelovito. Bezumno. Tražio
je. Zvernjao je. Vriskao je. Zvao je. Zaklinjao. — Uspeo se na
toranj. Zvonio je. Kazaljku na katedrali vratio je za 777 časova
natrag. Ništa! Još ništa. Nije mogao promeniti. Užas. — Paklena
idiotska jednolikost. Novoga nema. Preobraženjaaaaaaaaaaaa. —
Urlao je ulicama tiho.
Uživeo se izmoren u juče. Veče. Juče na oknu. Pričinilo se
kao da mu je na obrazima tanka ljuska saleđenog mraka. Pro-
vidna. — Videlo se' lice..— Na tome licu čudan sklop linija. —
Fantastična geometrija.
Stara egipatska znanost —- kažu — otkrivala je budućnost
po linijama na licu čovečjem.
Na Mortonovom licu videlo se nešto čudno. To se nije dalo
definisati. Bilo je vrlo lako zametiti na tome licu da će se
sa tim čovekom bezuslovno dogoditi nešto naročito! Što? Bez
objašnjenja. Nešto. Mora!
I razarač Morton osećao je posve jasno, da vreme preobrata
u drugu formu nije daleko. Kakova je ta forma? Tajna. Matema-
tika budućnosti podneće precizan odgovor.
Došiće! Dolazi!
Nikifor Morton je prolazio ulicama. Smejao se. — Tako se
znao smejati samo on Morton, cinik od neizmerne pradobrote.
Taj smeh nije bio posve obično rastezanje usnica, da se pokažu
zubi. Taj smeh bio je ubitačno silan. Elementaran. Verovatno, taj
smeh ne mogu nikako podneti slabi ljiidi. Padaju na zemlju. —
Vrte se na pupku. Kao elektrifikovani snagom smrtonosne napetosti.
Nijedan konj nije prošao ulicom, a da Morton nije zajašio
na njega uz poklik: Napred! Napred!
Nijedno lice nije prošlo ulicom, a da Morton nije pljunuo
na njega uz poklik: Odvratno! Odvratno!
Kuda?
Tamo!
Da. Morton je bio uveren da taj ,,tamo‘ ! nije još daleko.
Nije znao ni što je ni kakovo je to crno strašilo. — Osećao je
samo da ga već hvata za lubanju kao železni polip.
Marš! Pobedio je Morton taj strah u sebi. Čeinu predose-
ćanje nečega što još nije ovde? Tu sam ja. To je sada važno.
Srce mi još radi. Oči gledaju. Ruke vise. Noge me nose. Duša
jadna misli na svoju stvarnost. Telo pliva sunčanim vazduhom.
Ne pita se kako?! Kome? Kuda?
