15 
Razmišljao je o tome što se dogodilo. Sve je još jedared 
reprodukovao u sećanju. 
Najpre sam stao. Ukočio se ispruženih ruku. Stajao. Onda? 
Onda sam se srušio. Ležao na cesti. Što je bilo pre toga? Ja 
sam nešto slušao! Doznavao! To je bilo bezglasno. Osećao sam 
porazne misli. Ali. Te misli nisu bile moje. Tuđe. Kako? Čije? 
Da! Da! Znam. Mirjanđeja mi je pričala o svojoj smrti. Zar je to 
istina? — Zazeblo ga je u mozgu! — Za gospodina đavola, to 
je samo fantazija. Naši mozgovi još nisu radiotelegrafske stanice. 
Ali ja sam ipak tačno primao neke reči, koje nisu rođene u mo- 
joj glavi. Nešto mi je prostrujaio lubanjom i ja sam doznavao. 
Aaah! Koliko je sati ? Strelimice navrlo je to pitanje u Mortono- 
vu svest. Bezglavo je potrčao na trg. Očima je ustrelio kazaljke 
na katedrali. 5 i 59 časaka. Skočio je kao da ga je bes ošinuo. 
Za 55 sekunda bio je Morton na svome oknu. Stanovnici večne 
ulice broj 14 začudili su se dolasku Mortona. On nikada do da- 
nas nije ulazio po danu u svoj stan. 
Stajao je Nikifor na oknu. Buljio je Morton na oknu. Sve 
su se forme pred njim crno ustalasale na momenat kao vodena 
pučina. Umirilo se. Ulica nije bučna kao obično. Sve je ćutalo. 
Dolazila su jedna kola. Kola! Pomislio je Morton. Čudna su ta 
kola. Fantastična smešna kola. Konji. Za milijun bogova! Konji 
su livrirani! Pored kola koracaju nekakove stare groteske. — 
Svet kao groteska! Ha! Veselo! — Morton preskače rezonujući. 
Kola su stala. Istina. Stoje. Kao od kamena. Vrata kuće broj 13 
otvoriše se. Četiri smešne kreature nose dugačak sanduk. Srebren 
sanduk. Težak je veoma. 
Što je tooo ? 
Riknuo je pitanje probledeli u najbleđe — Nikifor Morton. 
Nitko nije slušao njegovo pitanje. Crne kreature natovarile su 
srebreni sanduk na kola. Kola su bila do ludila smešna. Žalosno 
beše na njima zlato. 
Morton se nasmejao! 
Njegov smeh skamenio je celu ulicu. Ulica je pogledala na 
okno. Gore k njemu. Tako se sve ukočilo. Smeh Mortonov zgr- 
čio im je šije. Konji su hteli koraknuti te su ostali podignutih 
nogu. Grč. Nikifor je zadrečao sa prozora na ulicu vannaravnim 
i neverovatnim krikom: Odlazite! Šta ste izbuljili oči ? Napred! 
Ulica nije muzej! Nestanite! 
Sve se pokrenulo kao na kraljevsku zapoved. Konji su se 
probudili. Šaljive brkate kreature klonule su glavama prema zemlji. 
Pozlaćena kola sa livriranim konjima nestala su. Tragični sme- 
šni val salio se iza čoška u drugu ulicu. Zavladao je nepodno- 
sivi mir. 
Brana koja je zaustavljala večnost, urušila se. Vreme je po- 
jurilo kao divlja reka. Kao vetar dosviralo je veče.
	        

Note to user

Dear user,

In response to current developments in the web technology used by the Goobi viewer, the software no longer supports your browser.

Please use one of the following browsers to display this page correctly.

Thank you.