Full text: Zenit : revue internationale (5 (1925), 37)

« 
A 
äanoH сликарске конструкције. Тада ce заогрће пигањ& колаозицвје y још већм и тамнвја 
мрак, и пут ка „nervus rerum* остаје зазидан. 
Конзекветно руковођење основних слемената са испитивањем и применом њихових уну- 
трашњих сила, дакле уопшге унушрашња шачка гледишша, први je и неопходан услов 
аастрактне уметности. 
Чини ми ce, да би било данас време, да и y позитивнкш знаностима заузмемо такав став 
према ,природи“ и орема „човеку“ као делу „природе“, н да би ce могао избећи многи 
ћорсокак, путе® унушрашње вредносши. 
На овом ce путу склања уметност и еаука од једиостравих спсцијализиција, које су са 
собом морале понети једно фатално расипање (19. столеће) и које 
дошло већ y за- 
прашеној мери, ка изгубљеном јединсшзу, пошто сем спољних чаура скрива y себи и 
унутрашњих снага. Ова изгубљена унутрашња веза y свим световима, распарчаност ових 
светова, стопиће ce y једно и преобразити: спољне разлике — унутрашње јединство 
Уметност, пошла je путем пионира в може ce пргдпоставити, да je започет велики 
ериод апстрактне уметвости, да je начелни среокрет y историји уметностл један од 
најважнијих почстака духовног преокрета, кога сам ja својгдобно назвао епохом Вели- 
ког Духовног. 
(G оригиналног рукописа превела 64ина>№3а|) 
Василије КАНДИНСКМ 
р 
f.V, 
i 
зенитнстнма целога света 
Није реч о барбарству каквог су га схватали Јелини, Кинези и Немцв; како га схватају 
спокојно-КЈглтурке даме (макар биле и фенимитсквње), ннти како га схватају султилни 
духови y паоучама Гувераера Банке и шефз инквизиције. Није реч ни о примивитизму, 
ни о 8нарх®зму. И н« лгисли ce о неком „повратку природи“, како je сентименталисао 
декадент Русо; нити о распојасаности, коју сањају блесави песници н револуцноиари оод 
кафанским столом. Нвје ово ни „Umwertung aller Werte“ јер je свеједно : идели ce 
ногама или главом. 
Једном речју, не дшсли ce овде на барб&рство као на антизод културе, већ на барбар- 
ство као културу, као оздрављење културе, Такво барбарство je иеисцрпна вечно под- 
«лађујућа инјекцвја чистоте, стална дезивфекција Јбуђалих простора и електризовање 
усиреног духа. Нада све, бзрбарство je наше, неутољива жеђ за демаскирањем, за 
потпуним демаскирањем, т зато и лице своје рођеио морали здер&ти. Као такво, бар- 
барство je, услед културе једна основна револуција, ззклета буна против cbsx псеудоре- 
волуција 
Да би ce пак могло демаскирати (и себе и другог) еотребно je моћи владати 
оним тто ce има (то не значи бити свега свестав). Нужно je дакле, не бити роб, што 
нстовремено код барбара значи и ве бити тиранин. 
Барбари пре свега нису културтрегери већ ствараоци културе, и y односу према њој 
стоје као творца према дглима, a не kso културтрегери према својим хбзентрегерима 
(Објашњење непримећене акробатије: автибарбарска култура je само срество и страх 
да гаће не содздну). 
Изнад релативног појма, добра и зла, ми верујемо да je човек y дну себе добар, т. ј. сваки 
гест учињен апсолутно слободно, сасвиж независно, ни y чије, већ y своје име, бољи je 
од целе намуцхаве слободе која иузи. To je прафилозофија чистог постојања и y исто 
времо једна етика несавладљмвог бунта оротив свих лажншг етикет#; етика оних који 
ништа не поштују à priori a при томе су кротки и добри, Ми y то\1е валазимо праву 
аристократију: аристократију која никоме не смета, истодобноиндивидуалистичку и соцаалну, 
Ми смо осетили, видели, напнпали да je та т. зв. култура, та антибарбарска култура 
прогресивна само pro forma, да ce њоме прамивитизам није дестиловао, већ само 
маскирао да би ce што несметаније било de facto антикултурним. У човечјем je нагону да 
ce што брижљавије маскира, сакрије, јер je човека страх ввдети себе голог. 
Није дакле нимало парадоксално, још мање немогуће кроз културу доћи до барбарства, 
јер баш то, зиачи не одрећи ce културе a не бити њена жртва. С једне стране крајњи 
идеализам, с друге основно братски нихилизам. Почешак свој' шрпжиши идући наиред. 
Недавно je Европа вриштала од милЕтаристичких експедиција: Берлин полудео, П&риз 
бљује од заноса, Москва раздире своје груди. За све то време ћелава култура y 
вариетеима и салоиима играла je 
II 
axa, дајући на коцку армије невиних. Победе и 
порази на фронтовима били су само узроци повећању оргија. Да су бар, ти оргијаши, 
смели признати себи и другима.... 
Свуда ее шепури денди, тај псеудоаристократа, тај смрдљиви цвет украдене културе. 
Свуда на свакоме месту по једна пиљарица савести, по једна мењачница лажи, по једиа
	        

Note to user

Dear user,

In response to current developments in the web technology used by the Goobi viewer, the software no longer supports your browser.

Please use one of the following browsers to display this page correctly.

Thank you.