7
Slušaj i pamti
Kad plam zaplamti
Kad dođe ruj
Šta ćeš odgovoriti?
Mumija:
Svemirski crep
Na kome Amon sudi
Smrtni je pred njih šlep,
Zločin ludi,
H o r :
A svemirski cilj cilja?
Mumija:
U znaku bilja.
H o r :
Još išarajte odgovore mudrolija
Ribama zla, pticama čarolija
Pustinjom strasnih pesama
I požarima česama
I klonulošću povesama.
Mumija:
Dosta na pamet!
Teško kao svet!
P r o n :
Nema oproštaja lakoće.
Jeroglif jeroglifom kakoće.
Bio car, bio psar,
Moraš znati cilj stvaranja
Himnu odgovaranja
To najpre pitaju Bogovi . . .
(Faraon, balsamovan, ide pred sud Bogova. Živo-
tinje-bogovi: volovi, krokodili, gušteri, pauci, tiče.
Pitaju. Svete se.)
Prvisudija: >
Kakav je ton Prvog Ždrela?
Mumija:
Šakalski lelek opela,
S u d i j a :
Po čemu se poznaje konac Svemira?
Mumija:
Po vodopadu Nemira.
Kad Apis zanemi rukom
I narodi poniknu nikom
Čuje se okriljenosti šum.
To je svemirski Um.
Drugi Sud i ja:
U čunu bambusovom proročanstva
Šta osvaja krmilo pijanstva?
Mumija:
Kad se ponizi fata-morgana
Što nose vetri je,
Nastaje prodor dana
I zloslut'leve Geometrije . , .
(Faraon, posle još dvadeset i dve hiljade sličnih od
govora priznat je i oglašen za mrtvog, i pušten s one
strane mrtvačke barikade, među mrtve).
Faraon Pta bejaše jedan od najsposobnijih ljudi
svoga vremena. Kao što je poznato, u starome Egiptu
ljudi su morali da nauče odgovore za ispit na onom
svetu. Od detinjstva, Faraon Pta učio je odgovore.
Kao i ostali njegovi sunarodnici on se celoga života
spremao za onaj momenat prelaza, posle smrti. Na
njegovome sarkofagu, kao na ogromnu lađu, urezano
je sto sedamdeset hiljada jeroglifa da mu se u po
moći nađu. Četrnaest miliona jeroglifa bilo je naša-
rano na papirusima kojim su mu ćelo ovili telo. Za
izradu ovih slova, radi umirenja bogova, bilo je upo
sleno osamdeset tisuća pisara i žreca, i ovi su ljudi,
po žezi i po studi, radili. To beše onaj čuveni teokrat
ski režim kome se dive umovi i svi filozofski šumovi
i sva mnoštva našeg hegeloboštva. Svaki mrtvac imao
je davati odgovore prema svom položaju socialnom,
prema slova susretu, prema sudaru alhemičkih zna
kova u simbolizmu godina i dana rođenja.
Svi lotosi na ovo znanje mirišu. Kažu da i drugi cve-
tovi, u Egiptu, ne mirisahu drugčije. Iz današnjeg
cveća nemoguće je, i pored Maeterlinka, pogoditi smer
i cilj savremene kulture, — možda zbog toga, što,
kako tvrde još i danas svi cvetovi sanjaju o Egiptu,
a osobito orhideje i tuberoze.
Ko se zanese lotosom može saznati i ovo:
Mumije kandidata koji nisu umeli odgovoriti na su-
dijska pitanja, nisu ni žive ni mrtve. Oni otpočinju
skitanja. Oni lutaju oko Gornjeg Grada. Očaj ženica
pali požare kozmičkih baki jada Na njih je mislio naš
Roseti, slikar aveti, kada je u osmercu nizao biser o
putniku-inovercu, o Blaženoj Devojani što se naslo
nila bleda preko zlatnih nebeskih greda i gleda sa vi
sina na sirotnih vojsku. Za njih je milost pokazala
svojsku.
U svojoj muzici za Blessed Damozel Debussy, još ne
zreo, nije shvaćao taj bol, ili ga prezreo, taj vapaj
neprispelih. Umetnici su pojmili škrgut očajanja i
besciljne čekaonosti, što su kao mlazevi, crnim pla
menovima nebivanja šibali po poljima Očekivanja.
Moreau je to znao, Gustave, njihovim jadima on je
blistav. Do duše César Frank, Flamanac, prošao je
kroz psihozni klanac, i video da duše bogorade i bo-
gohule. Neke viole, timpani i flautske kule u »Bla
ženstvima« o tome znaju. Negde u Africi, po šatorima
crnačkim, peva se i leprša Misterija Očekivanja. To
je vrsta lebdozvučne vere. Sama iz sebe a simbol. No
crnci nisu mogli zagonetku rešiti igrom, plesom. Ni
divljačkim, ljudskim mesom. To je jedan smisao an
tropologije. Kažu da ima i drugi: u zapevci magije.
Svaki smisao ima više planova, i mnogo ravni, i sve
se stiče i razjedinjuje u jednim istim poletima, koji
su i odleti. Kao tičiji smisao u moru gnezdâ. Gde je,
i radi kakvih funkcija, ta smislova interpunkcija, kad
je sve povratak?
S vremena na vreme duša kakve Sfere, sa radozna-
lošću razbludne hetere, poslala bi u pučinu glasnika,
da donese vest iz dubina, sa buketo otužno-mudrih
jagorcevinâ. Tako je i u ime naše Planetarne Praši-
nice, bio poslat Wagner, u značaju zvučne Jedinice.
U somotskom plaštu sa resama. I Svedenborg, po le-
sama. I, kažu, ali sumnjaju, — Dante. I ribar neki sa
Grenlanda, i, duše odmorni je, rudar-zlatar iz Kali-
fornije.
Svi su oni pri povratku donosili glase: glasovi tame,
nerazumljivi i za njih same. Ali — razumljive za
Sferu. Ribar sa Grenlanda, jadao se morima, ledenim
prekorima, i irvasu, a zlatar ruda iz kalifornijskog
zlatnog bluda gledao je poj metalâ. I Svedenborg
krvav od misli koralâ, pred kraj svojih invokacija, i
Wagner, u svetlucanju maglenih inkrustacija, svi su
oni, neslućeno za nas, govorili o svojoj misiji, o
ogromnoj visiji, gde, ploveći u muzikâ očajnom vinu,
milioni čekaju da preminu.
Kako da se pomogne nemrtvima Egipta? , , .
