18
što on naziva svojim »sofizmima«, to nas se slabo tiče; što
je to, kako on kaže, prošlo, to za nas nema baš nikakvog
interesa. Mi tu vidimo samo jedan sasvim običan mali ku-
kavičluk, koji ni u koliko ne predodređuje sudbinu koju
izvestan broj ideja može da ima. »Ja danas umem da se
poklonim lepoti«: Rimbaud-u se ne može oprostiti što je
hteo da nas uveri da se radilo o nekom njegovom ponov-
nom oslobođenju, kada se u stvari vraćao u zatvor.« (Andre
Breton: Second manifeste du Surrealisme.).
DO APOLLINAIRE-A
U isto doba kada su Lautreamont i Rimbaud, ne znajući
jedan za drugog, davali poeziji jedan nenaslućeni smisao,
u potpunoj dosadi viktorianske epohe u Engleskoj, pravu
poeziju, to jest negaciju one akademske, predstavljao je
jedan pisac apsurdnih romana i pesama deci namenjenih,
Lewis Carroll. Mislimo da bi ovaj pregled moralnih i poet-
skih predznaka nadrealizma bio nepotpun, kada ne bismo
spomenuli dela L. Carroll-a (Alisa u čarobnoj zemlji — kođ
nas preveo Stanislav Vinaver —, Lov na Snarka, S one
strane ogledala), dela kojima skroz antiracionalna upotreba
besmisla, potpuno odsustvo svake pouke, humor, ismeva-
nje građanskog dostojanstva i fantazija daju karakter au-
tentičnog poetskog i moralnog čina, tako da su ne samo
jedna od neobično retkih lektira deci preporučljivih (nasu-
prot antipoetskom racionalizmu Čika-Jovinom, i isto tako
reakcionarnom Emilu i drugim detektivima), nego i primeri
poezije pred kojom se potpuno pomračuje ne samo ogavni
Parnasse, no i Prerafaelizam i dobair deo Simbolizma.
Као svaka pesnička škola, Simbolizam nas sam po
sebi ne zanima. Verlaine i A. Samain su nam razume se
gnusni. Imamo međutim, i razloga i načina da izdvojimo
i istaknemo imena: Charles Cros, Germain Nouveau i Stć-
phane Mallarme (Igitur).
Prateći dalje liniju nepristajanja na buržoaski život
i na sve što on određuje, tu liniju izraženu kroz poeziju,
na slučaju J. K. LIuysmans-a (La-bas, A rebours, En rade)
ne možemo se zadržati koliko bi zasluživao.
Početak »novih vremena« neka ovde obeleži Alfred
